Моја мајка Вишња Урошевић је била удата за утицајног човека, Обрена Мартиновића из Бруснице и из тог брака је имала ћерку стану и синове Јакова и Милана. Они су се презивали Обреновић, јер су се тада презимена добијала по очевом имену. Остала је без мужа, а како у то време жене не имаху своје имовине да би живеле и прехраниле децу, морале су се поново удавати. Тако се моја мајка удаде за Теодора Михаиловића, сиромашног сељака, мог оца. Живеше су у селу Горња Добриња код Пожеге. Родила је мене, Јакова и Јована и презивасмо се Теодоровић. Милош Теодоровић. Бејах рођен 18. марта 1770. године. У младости служих код једног богатог трговца стоком, а после сам се и сам бавио истим послом. Ожених се 1805. Љубицом Вукомановић. Имао је осморо деце из брака: Петрију, Савку, Габријелу, Марију, Тодора, Милана и Михајла и још осморо ванбрачне деце, касније, кад сам постао моћан, али о томе сад баш не бих причао.
Мој полубрат Милан беше веома поштован у народу – беше војвода у Првом српском устанку. И ја се поносих њиме. Да бих указао на сродство, преузех братово презиме. Уз Милана, прошао сам готово све веће битке у Првом српском устанку. Једна од највећих битака у којој учествовах је била битка на Мишару. Уз брата Милана војевасмо против Сулејман-паше Скопљака. Показах храброст,како веле, те ми Карађорђе, онако младом, повери на управу Ужичку нахију. Моја слика коју видите са леве стране је из млађих дана, некако тих када сам добио нахију на управу.
Након пропасти Првог српског устанка, бејах један од ретких кнежева који је остао у Србији. Турци ме поштедеше и дадоше ми титулу оборкнеза, што значи да сам управљао у неколико села нахије, а касније и нахијама, кад ми Сулејман – паша Скопљак даде титулу баш-кнеза.
Имао сам још једног пријатеља међу Турцима, побратима Ашим – бега.
Ни надаље не беше добро у Србији, те је подигосмо Други српски устанак. У Такову 23. априла 1815. године изабраше мене за вођу устанка. Карађорђе је био у Русији, а био се и уз Грке против Турака, те ја бејах једини који је био спреман да водим устанак. Шта могадох рећи, него: „Ето мене, ето вас! Ето рата Турцима!“
Учествовах је у најважнијим биткама на Љубићу и у Дубљу, али ратовање и битке нисам сматрао најбољим решењем. Битка на Дубљу 15. јул 1815. је била и последња битка којом завршисмо оружани устанак. Дубље је село у Мачви где поново победисмо Турке.
Много је глава изгинулао до тада, земљи је било тешко.Као трговац, знадох ја да се боље проблеми решавају договорима, данас то како чух зову дипломатијом. Већ 25. октобра 1815. склопих усмени догоор са Али-пашом о мешовито српко – турској управи у Смедеревском санџаку. Шта сам тиме добио за Србију? Неколико значајних повластица: данак више не скупљаху Турци него Срби, тако да је то било поштеније, постависмо наше кнезове по нахијама и основана је прва народна канцеларија у Београду. Кренусмо напред мирним путем. Користих ја различите начине да склоним своје противнике. Већину је поткупљивах, јер знадох да новац многе може обратити, али је за неке морадох издати наређење да се уклоне. Беше ми жао кад Карађорђе реши да се тајно врати у Србију и преузме вођство. Знадох ја да га народ поштује, али тада више не беше тренутак за ратовање. Много сам постигао договарајући се и преговарајући, те морадох, у интересу државе, издати наређење да се Карађорђе убије, јула 1817. године.
Говораху за мене да бејах добар дипломата – то значи ваљда значи да сам успевао без много погибија и проливене крви, путем преговора и договора да остварим много за Србију. Задобих је посебан султанов Хатишериф (правни документ) о делимичној унутрашњој самоуправи и слободној школи, а за себе наследну титулу кнеза, јер требало је и мене обезбедити. Петнаест година ја преговарах и с Турцима док не ослободих народ јарма. Тако од 1830. више Турци нису владали напаћеном земљом Срба.
Нисам био писмен. Вук Стефановић Караџић – за њега већ знате, покушавао ме је описменити, али књиге не бејаху за мене. Бејах свестан да у Србији нема школованих људи, слах наше младиће да се школују у иностранству, а одатле доводих лекаре, професоре, инжењере. Цела привреда се поче обнављати, а држава стварати.
Не свиде се моје владање многима. Замераху ми што сам се сам јако обгатио, али ко није за себе, није ни за друге. Владах по својој вољи, а хтедоше сви угледни људи власт. Ваљда сам заслужио да тако владам по својој вољи! Бејах принуђен да власт препустим свом тешко оболелом сину Милану, кога назвах по свом старијем полубрату. Мој син умре након месец дана, па престо преузе млађи син Михајло.
Тако ја од Милоша Теодоровића, сиромашног слуге, постах Милош Обреновић, један од најбогатијих људи на Балкану, а сигурно најбогатији у Србији, учесник Првог, а вођа Другог српског устанка против Турака. Иако се бринух за своје богатство, много доброг донесох земљи. Преминух је 26. септембра 1860. у Београду.
Српски јунаци 